12.12.2014.
АКО ИМАШ ХУМАНОСТ У СЕБИ, ПОМОГНИ...
" За наше људе који су остали да живе на
Косову и Метохији"
Упркос свим страдањима које је доживео српски народ на Косову и Метохији током последњих неколико деценија, и данас, у овом тешком и туробном времену, према процени око 100 000 Срба у јужној српској покрајини представља последњи браник српства и православља.
ФК``Морава 1949`` се придружио хуманитарној акцији у организацији Независне асоцијације студената из Београда, коју су подржали хумани људи и спортски радници не само из Србије, већ и из Републике Српске, Црне Горе и околних држава. Циљ путовања је био обилазак српских енклава и допремање хуманитарне помоћи у виду хране, намирница, хигијенског прибора, одеће и обуће и школског прибора.
За ову прилику чланови Упарвног Одбора ФК``Морава`` Чокот су припремили пакете хигијенског прибора које је у оквиру акције на Космет отпремио члан УО Миљан Стојановић. Наш клуб је током ове године два пута учествовао у овој акцији, током месеца априла и августа . Ево утисака са једног од њих:
" У јутарњим часовима првог дана путовања стигли смо на север Косова, у село Бањска у близини Звечана и истоимени манастир из 14. века. Манастир је задужбина српског краља Милутина и био је намењен као његово гробно место. Манастир је био без монаха до 2004. када се обнавља монашки живот.
На само неколико километара од Косовске Митровице посетили смо и сестринство манастира Соколица. Налази се у албанском окружењу, и како нам каже мати Макарија, последња српска породица из истоименог села се иселила још 60– их година прошлог века. На питање како се опстаје у овим временима мати Макарија каже: "У време погрома када је овде дошла страна војска, покушали су да нас иселе а ми нисмо хтели чак и по цену да будемо убијени. Рекли смо им да смо свој живот посветили Богу, српској Цркви и српском народу и да остајемо овде. Није важно када ћемо ми да одемо из живота, пре или касније, само је важно да ова овде црква опстане."
Из Соколице, упутили смо се ка Приштини. Ту нас је дочекао месни парох цркве Св. Николе, Дарко Маринковић. Изазвали смо знатижељне погледе албанског комшилука, али и насмејано лице оца Дарка. Пожелео нам је добродошлицу и сведочио о тренутном животу приштевских Срба. Око 50 преосталих Срба у Приштини су једини посетиоци цркве и већина њих ради у косовским институцијама. Приштина даје изглед града који напредује крупним корацима ка метрополи.
После краће вожње стигли смо у Грачаницу, средиште велике српске енклаве у централном Косову. Може се слободно рећи да је ово ``мали главни град`` за Србе на Косову. Сав културни, друштвени и спортски живот младих централног Косова се одвија овде. Млади из саме Грачанице, Чаглавице, Лапљег Села и околних српских насеља су чврсти у намери да опстану на Косову. У порти манастира Грачанице нас је затекло свадбено коло и венчање младог српског пара. Са лепим плановима и великим жељама младенци Игор Гачић и Сања Трајковић верују у бољу будућност. Овде су нас сачекали и наши сународници из околних села, који су преузели део хуманитарне и новчане помоћи за социјално угрожена лица.
Из Грачанице крећемо за Душанов град—Призрен. Новоизграђеним ауто—путем `` Ибрахим Ругова`` за кратко време смо стигли у град на Призренској Бистрици. Некако се чини да смо сви посебно уживали у чарима Призрена. Од наших домаћина смо чули да се сматра да је Призрен данас најслободнији град на Косову и Метохији и да га присуство Срба, Турака, Горанаца, Рома, Ашкалија и Египћана чини можда јединим успехом међународне заједнице када је реч о напорима за развијањем мултиетничког друштва на Косову. Улицом Николе Тесле, најпре смо обишли Богородицу Љевишку. Да је данас Призрен то што јесте, потврђује нам и добродошлица коју нам је пожелело неколико непознатих пролазника које смо сусрели. Посебно нам се обрадовала Милица Ђорђевић—једино српско дете у Призрену. Са њом сам разговарао у порти Саборног храма Св. Ђорђа у центру Призрена. Пренела ми је своје утиске из другог разреда и том приликом сам јој пренео поздраве њених вршњака из ОШ`` Лела Поповић`` из Миљковца, који су за ову прилику Милици поклонили неколико књига; и наравно, какав би био поздрав без неког писамцета. Овде је остављена хуманитарна помоћ за породице у српском селу Новаке, где се скоро родила још једна српска беба. У вечерње сате стигли смо у манастир Зочиште на вечерње бдење, а на конак у велику српску енклаву Велику Хочу. Преко 50-ак деце нас је дочекало стиховима:
"Хеј, црвен цвете, прерасла те трава, пет годиница нисам тебе брала.
Косово ми пиле крилом сузу крије, дадоше те, питао ме нико није. "
Вечеру и дружење су нам организовали мештани овог надалеко познатог винарског села. Део хуманитарне помоћи је отпремљен у горњи део града Ораховца, где живи преко 100 српских породица. Мештани нам рекоше да је живот овде тежак, да нема посла а да им најтеже пада још увек недовољна слобода кретања. Преносим вам речи једне старице:
"Опкољиљи не са све стране. Ама нема куде ногу да ступнеш слободно."
Другог дана путовања смо боравили у Метохији. На јутарњу молитву кренули смо у Високе Дечане. Грандиозност самог манастира нас је оставила без даха. У току молитве придружиле су нам се монахиње из Ђаковице. Након Дечана путујемо за Пећ. Непосредно пре Пећи стижемо у повратничко село Бело Поље. Око 20 породица се вратило у новоизграђене куће. Тренутно се реновира сеоска црква. У очајном стању се налази сеоско гробље са порушеним споменицима. Како кажу мештани Белог Поља, највећи им је проблем што не смеју да раде своја имања која се налазе у равници због недостатка слободе кретања или због тога што их раде Албанци.
Манастирским путем стижемо у Пећку Патријаршију. Када смо закорачили у порту, јавила су се звона са звоника. У Патријаршији је ванредно стање јер се ускоро очекује долазак владике бачког. Овде је остављена помоћ за српске породице из Љевоше, мешовитог села у близини Пећи. Обишли смо и једину Српкињу у центру Пећи, Румену Љубић. Како и сама каже, свакодневно се сусреће са провокацијама својих комшија. Она је истрајна у својој намери : "Цео радни век сам провела радећи као наставник у школи и припремала за живот оне који ми сада прете. Нисам направила ниједну грешку, поштовала сам њихове обичаје. Нисам се покајала што сам остала, јер сам у својој кући, свом дворишту и свом граду."
У поподневним часовима смо посетили и повратничко село Осојане, у Осојанској долини. Испред обновљене сеоске цркве су нас дочекали окупљени мештани и месни парох. Захвални су што их с времена на време неко посети и поприча коју лепу реч. У селу доминира новоизграђена зграда основне школе. Запазио сам детаљ да у сеоском атару, над којим се надвила подгорина врхова Проклетија, нема ниједан педаљ необрађене земље. Из Осојана смо напустили Метохију уз пратњу КФОР-а, јер смо до Косовске Митровице путовали преко Дренице, која још увек није сигурна за путовање неалбанског становништва. На крају путовања на северу Косова смо посетили село Сочаницу и оближњи манастир.
У Чокот сам се вратио задовољан и пун утисака, јер сам испунио свој хуманитарни задатак. Наш клуб је овим гестом показао да и кад имаш мало, делић тога може за неког да буде много. У клубу смо сигурни да нећемо овде стати! Миљан Стојановић
ФК``Морава 1949`` се придружио хуманитарној акцији у организацији Независне асоцијације студената из Београда, коју су подржали хумани људи и спортски радници не само из Србије, већ и из Републике Српске, Црне Горе и околних држава. Циљ путовања је био обилазак српских енклава и допремање хуманитарне помоћи у виду хране, намирница, хигијенског прибора, одеће и обуће и школског прибора.
За ову прилику чланови Упарвног Одбора ФК``Морава`` Чокот су припремили пакете хигијенског прибора које је у оквиру акције на Космет отпремио члан УО Миљан Стојановић. Наш клуб је током ове године два пута учествовао у овој акцији, током месеца априла и августа . Ево утисака са једног од њих:
" У јутарњим часовима првог дана путовања стигли смо на север Косова, у село Бањска у близини Звечана и истоимени манастир из 14. века. Манастир је задужбина српског краља Милутина и био је намењен као његово гробно место. Манастир је био без монаха до 2004. када се обнавља монашки живот.
На само неколико километара од Косовске Митровице посетили смо и сестринство манастира Соколица. Налази се у албанском окружењу, и како нам каже мати Макарија, последња српска породица из истоименог села се иселила још 60– их година прошлог века. На питање како се опстаје у овим временима мати Макарија каже: "У време погрома када је овде дошла страна војска, покушали су да нас иселе а ми нисмо хтели чак и по цену да будемо убијени. Рекли смо им да смо свој живот посветили Богу, српској Цркви и српском народу и да остајемо овде. Није важно када ћемо ми да одемо из живота, пре или касније, само је важно да ова овде црква опстане."
Из Соколице, упутили смо се ка Приштини. Ту нас је дочекао месни парох цркве Св. Николе, Дарко Маринковић. Изазвали смо знатижељне погледе албанског комшилука, али и насмејано лице оца Дарка. Пожелео нам је добродошлицу и сведочио о тренутном животу приштевских Срба. Око 50 преосталих Срба у Приштини су једини посетиоци цркве и већина њих ради у косовским институцијама. Приштина даје изглед града који напредује крупним корацима ка метрополи.
После краће вожње стигли смо у Грачаницу, средиште велике српске енклаве у централном Косову. Може се слободно рећи да је ово ``мали главни град`` за Србе на Косову. Сав културни, друштвени и спортски живот младих централног Косова се одвија овде. Млади из саме Грачанице, Чаглавице, Лапљег Села и околних српских насеља су чврсти у намери да опстану на Косову. У порти манастира Грачанице нас је затекло свадбено коло и венчање младог српског пара. Са лепим плановима и великим жељама младенци Игор Гачић и Сања Трајковић верују у бољу будућност. Овде су нас сачекали и наши сународници из околних села, који су преузели део хуманитарне и новчане помоћи за социјално угрожена лица.
Из Грачанице крећемо за Душанов град—Призрен. Новоизграђеним ауто—путем `` Ибрахим Ругова`` за кратко време смо стигли у град на Призренској Бистрици. Некако се чини да смо сви посебно уживали у чарима Призрена. Од наших домаћина смо чули да се сматра да је Призрен данас најслободнији град на Косову и Метохији и да га присуство Срба, Турака, Горанаца, Рома, Ашкалија и Египћана чини можда јединим успехом међународне заједнице када је реч о напорима за развијањем мултиетничког друштва на Косову. Улицом Николе Тесле, најпре смо обишли Богородицу Љевишку. Да је данас Призрен то што јесте, потврђује нам и добродошлица коју нам је пожелело неколико непознатих пролазника које смо сусрели. Посебно нам се обрадовала Милица Ђорђевић—једино српско дете у Призрену. Са њом сам разговарао у порти Саборног храма Св. Ђорђа у центру Призрена. Пренела ми је своје утиске из другог разреда и том приликом сам јој пренео поздраве њених вршњака из ОШ`` Лела Поповић`` из Миљковца, који су за ову прилику Милици поклонили неколико књига; и наравно, какав би био поздрав без неког писамцета. Овде је остављена хуманитарна помоћ за породице у српском селу Новаке, где се скоро родила још једна српска беба. У вечерње сате стигли смо у манастир Зочиште на вечерње бдење, а на конак у велику српску енклаву Велику Хочу. Преко 50-ак деце нас је дочекало стиховима:
"Хеј, црвен цвете, прерасла те трава, пет годиница нисам тебе брала.
Косово ми пиле крилом сузу крије, дадоше те, питао ме нико није. "
Вечеру и дружење су нам организовали мештани овог надалеко познатог винарског села. Део хуманитарне помоћи је отпремљен у горњи део града Ораховца, где живи преко 100 српских породица. Мештани нам рекоше да је живот овде тежак, да нема посла а да им најтеже пада још увек недовољна слобода кретања. Преносим вам речи једне старице:
"Опкољиљи не са све стране. Ама нема куде ногу да ступнеш слободно."
Другог дана путовања смо боравили у Метохији. На јутарњу молитву кренули смо у Високе Дечане. Грандиозност самог манастира нас је оставила без даха. У току молитве придружиле су нам се монахиње из Ђаковице. Након Дечана путујемо за Пећ. Непосредно пре Пећи стижемо у повратничко село Бело Поље. Око 20 породица се вратило у новоизграђене куће. Тренутно се реновира сеоска црква. У очајном стању се налази сеоско гробље са порушеним споменицима. Како кажу мештани Белог Поља, највећи им је проблем што не смеју да раде своја имања која се налазе у равници због недостатка слободе кретања или због тога што их раде Албанци.
Манастирским путем стижемо у Пећку Патријаршију. Када смо закорачили у порту, јавила су се звона са звоника. У Патријаршији је ванредно стање јер се ускоро очекује долазак владике бачког. Овде је остављена помоћ за српске породице из Љевоше, мешовитог села у близини Пећи. Обишли смо и једину Српкињу у центру Пећи, Румену Љубић. Како и сама каже, свакодневно се сусреће са провокацијама својих комшија. Она је истрајна у својој намери : "Цео радни век сам провела радећи као наставник у школи и припремала за живот оне који ми сада прете. Нисам направила ниједну грешку, поштовала сам њихове обичаје. Нисам се покајала што сам остала, јер сам у својој кући, свом дворишту и свом граду."
У поподневним часовима смо посетили и повратничко село Осојане, у Осојанској долини. Испред обновљене сеоске цркве су нас дочекали окупљени мештани и месни парох. Захвални су што их с времена на време неко посети и поприча коју лепу реч. У селу доминира новоизграђена зграда основне школе. Запазио сам детаљ да у сеоском атару, над којим се надвила подгорина врхова Проклетија, нема ниједан педаљ необрађене земље. Из Осојана смо напустили Метохију уз пратњу КФОР-а, јер смо до Косовске Митровице путовали преко Дренице, која још увек није сигурна за путовање неалбанског становништва. На крају путовања на северу Косова смо посетили село Сочаницу и оближњи манастир.
У Чокот сам се вратио задовољан и пун утисака, јер сам испунио свој хуманитарни задатак. Наш клуб је овим гестом показао да и кад имаш мало, делић тога може за неког да буде много. У клубу смо сигурни да нећемо овде стати! Миљан Стојановић